Пројекат „Рано препознавање поремећаја говора и социо-емоционалног развоја деце” у вождовачким јаслицама „1001 радост” Предшколске установе ,,Чика Јова Змај” спроводи се четири године и плод је чистог ентузијазма.

Колико год наша слика о свету који нас окружује била невесела и реална, не смемо заборавити да постоје и не би требало да се правимо да их не примећујемо – светли примери који на пољу свог деловања и у складу са својим могућностима – дају све од себе за добро других. 

Позив васпитача, баш као и лекара, наставника, уметника, поред талента тражи и посвећеност (знање се не доводи у питање). Без њих то је само тежак рад, са њима – мисија.

Такву једну мисију започеле су васпитачице једног београдског вртића. Пројекат „Рано препознавање поремећаја говора и социо-емоционалног развоја деце” у вождовачким јаслицама „1001 радост” Предшколске установе ,,Чика Јова Змај” спроводи се четири године и плод је чистог ентузијазма.

Ствар је у томе што васпитачица Јасмина Марковић и њене колегинице врло добро знају колики је значај праћења развоја говора и социо-емоционалног развоја код деце у раном узрасту. И како и ми који нисмо професионално окружени децом уочавамо оно што би медији назвали „епидемија поремећаја у говору”, овај тим је имао потребу да нешто учини. Посвећеност, ентузијазам, самоиницијатива и мали сплет срећних околности. Погодило се да у јаслице своје дете доводи дечји психијатар др Дејан Стевановић. Он каже: „Васпитачица Јасмина Марковић, знајући да сам ја дечији психијатар, у разговору је дала предлог како помоћи деци у јаслама, а која имају неки проблем у развоју. У то време, мој тим на клиници на којој радим, развијао је план препознавања поремећаја код мале деце употребом разних упитника. И тако је настао пројекат ‘Рано препознавање поремећаја говора и социо-емоционалног развоја детета’.”

„Главни циљ овог пројекта је да се у јаслама, уз сагласност и сарадњу родитеља, открију деца која су под ризиком да развију или која нису препозната а имају поремећај говора и/или социо-емоционални поремећај, кроз кратку едукацију васпитача/медицинских сестара, ангажовањем родитеља кроз тематске родитељске састанке и применом структурисаних упитника, те да та деца буду упућена на даљу стручну процену.“

Што раније идентификујемо одступања у развоју, раније ћемо се као родитељи суочити с проблемом, а тиме се и раније ухватити у коштац са њиме па добити боље резултате. Међутим, код нас се са озбиљнијим претрагама почиње после трећег рођендана. „Циљ раног откривања (у првој и другој додини) детета под ризиком за неки поремећај омогућује рано укључивање тог детета и његове породице у различите интервенције усмерене на побољшање развоја.

Овај пројекат прати савремене препоруке за рано препознавање неуроразвојних поремећаја. Јединствен је по томе што у препознавање поремећаја укључује и родитеље и васпитаче, чиме се обезбеђује већи степен поузданости у откривању поремећаја у раном узрасту”, објашњава др Стевановић.

И заиста, у јаслицама ,,1001 радост“ велика пажња се посвећује едукацији запослених, изради дидактичких средстава за рад са децом и сарадњи са породицом. Како се то стручно каже „медицинске сестре васпитачи” прате и бележе дечији раст и напредовање. А да би деца напредовала, васпитачице (како више волимо да их зовемо) из „1001 радости” саме израђују дидактичка средства за развој фине моторике, сензорно-манипулативна средства и визуелне картице. Важно је рећи, васпитачи не постају терапеути него кроз игру спроводе стимулативне активности прилагођене карактеристикама деце са одређеним одступањима. Пракса показује да деца најбоље уче у природној вршњачкој групи.

За почетак једног оваквог подухвата, природна је блага или мање блага родитељска неверица. Често ћемо наићи на коментар тај и тај је проговорио у петој години па га ено здрав и прав… Да ли је у прошлости заиста било далеко мање деце с потешкоћама или она напросто нису препознавана, колико „доприноса“ има руковање савременим технологијама у најранијем узрасту, плејинг листе да би беба јела – питања су још неодговорена до краја, а дечји психијатар каже: „Ми често чујемо да је на пример дететов тата или ујак проговорио касно. И да, то је тачно, али ако детету само касни говор, оно вас све разуме, прати, одазива се, уредно невербално комуницира, то кашњење и није тако проблем. Но чак и ако је само говор проблем – непричање у петој години, нисам баш сигуран да то дете као одрасла особа чисто говори или има широк вокабулар или се адекватно социјално понаша. Али ако дете још није проговорило и слабо вас разуме са три године, то јесте проблем. „Руковање“ савременим технологијама у најранијем узрасту дефинитивно негативно утиче на психомоторни развој и треба да буде сведено на апсолутни минимум барем до шесте године. Међутим, деци са на пример аутизмом савремене технологије могу јако да помогну, ако се користе адекватно и навођено од стране одраслих.”

Како је пројекат одмицао, поверење и сарадња између васпитача и родитеља су расли, неверица се претвара у захвалност. Одржавају се тематски родитељски састанци на којима родитељи и запослени дискутују, размењују искуства. Како у име целог тима каже др Стевановић: „Успели смо да врло блиско повежемо родитеље, васпитаче/медицинске сестре, тим за инклузију Предшколске установе ‘Чика Јова Змај’ и високоспецијализовану клинику за поремећаје раног развоја. Омогућен је лакши и бржи проток важних информација за дете, породицу и све остале у тиму. Друго, успели смо да започенемо систем едукације родитеља, који ће даље слати информације у своју околину. Треће, омогућено је да деца са могућим проблемима или само забринути родитељи лакше ступе у контакт са стручним делом тима: логопедом, дефектологом, психологом и психијатром. На крају, деци која имају проблеме или специфични поремећај приступа се индивидуалније како би се обезбедио што стимулативнији рад.”

Пројекат „Рано препознавање поремећаја говора и социо-емоционалног развоја деце у јаслама и вртићима и практични приступи у раду“ акредитован је као семинар од стране Завода за унапређивање образовања и васпитања. Оправданост оваквог приступа у нашој средини потврђена је и научном публикацијом.

Идеја од које су васпитачица Јасмина и др Дејан кренули била је да неопходно пробудити свест и код родитеља и код шире друштвене заједнице да је на раном узрасту највећа могућност умањења краткотрајних и дугорочних последица које развојне потешкоће и поремећаји имају на живот детета и породице. За четири године упитнике је попунило 170 родитеља, а позитивни скрининг се јавља код 5-6% деце. То говори у прилог томе да ће се  5-6% деце у раном узрасту у јаслама идентификовати као деца која имају потешкоћа у развоју говора, комуникације, социјалне интеракције, и да ће се даљим третманом значајно добити на времену. Зато се, по мишљењу др Стевановића, након уочавања проблема у говору и емоционалном развоју детета превасходно треба обратити дечјем психијатру. „Ма колико то звучало страшно, али једино су они у нашој средини едуковани да дијагностикују поремећај код мале деце. Често срећем децу која су изгубила доста времена, јер нису била правилно дијагностикована или уопште препозната да имају поремећај.” Када се последње узме у обзир, јасно је зашто је овај пројекат – мисија. 

Весна Смиљанић Рангелов

Текст је преузет са сајта Detinjarije.com

(https://www.detinjarije.com/poduhvat-beogradskih-vaspitacica-rano-prepoznavanje-poremecaja-govora-kod-dece/)