За већину деце вртић представља прво одвајање од родитеља и непознат простор у којем га родитељ оставља непознатим људима. Дете интуитивно осећа да његов живот зависи од присутности родитеља. Сазнање да родитеља нема у близини може изазвати врло интензиван осећај страха за властиту сигурност и сигурност детету најважнијих особа – родитеља.

 

Свакодневним доласком у вртић дете ће научити след радњи (долазак у вртић – одлазак родитеља – боравак у групи – повратак родитеља – одлазак кући). На тој основи дете гради поверење у родитеља и стиче сигурност.

 

 

За већину деце полазак у вртић представља стрес који се манифестује кроз низ понашања:

 

  • Грчевито се држи за родитеља
  • Одбија да уђе у собу
  • Протестује и баца се по поду
  • Плаче при одвајању од родитеља
  • Плаче приликом боравка у соби
  • Одбија контакт са сестром-васпитачем
  • Не жели да се игра
  • Показује љутњу (ударањем родитеља, сестре-васпитача или друге деце)
  • Одбија храну или слабо једе, може и повраћати
  • Кратко и немирно спава
  • Могућа је такозвана регресија у понашању(поново мокри у кревет и сл.)
  • Осамљује се и повлачи
  • Гризе нокте, сиса палац
  • Постаје изразито немирно
  • Постаје изразито пасивно

 

Ако желимо најкраће да опишемо како се осећа дете које први пут долази у вртић, довољно је рећи да се осећа само, изгубљено и беспомоћно.

 

 

 

ШТА ОТЕЖАВА ОДВАЈАЊЕ ОД РОДИТЕЉА?

 

  • Несигуран и уплакан родитељ;
  • Родитељ који „побегне“ не поздравивши се са дететом;
  • Родитељ који од детета тражи дозволу за свој одлазак („Могу ли сада да идем?“);
  • Родитељ који се дуго задржава на вратима собе или стално вири кроз прозор.

 

 

Извор оригиналног текста: http://www.maslacak-zapresic.hr